Дрво спознаје
Испред Гимназије у Чачку стоји једно болесно дрво. Његова кора је отпала, дебло му је изједено изнутра, црвљиво, прошарано рупама. Напали су га жижак, црви и штеточине које су га годинама уништавале – невидљиве оку, али сваког дана изнутра разарају оно што је некад било живо, здраво и снажно.
То дрво није уклоњено и замењено здравим. Није излечено. Простор око њега је обновљен, поплочан, окамењен, здрава стабла посечена, а то једно – оболело, остављено је да трули. Само је премазано фарбом. Слој браон боје преко трулежи. Маскирање смрти – да се не види, да не смрди, да се задржи илузија.
Дали смо му име - Дрво спознаје. Оно осликава нешто много веће и страшније. То дрво је симбол, метафора. То дрво је режим који влада овом земљом.
Као што црви и жижак уништавају дрво изнутра, тако и корумпирана власт разара саму срж нашег друштва. Богате се на рачун свих нас. Ваде новац из буџета кроз намештене тендере, кроз пројекте који су – као и она фарба – само фасада. Празна форма. Пропаганда. Свака реконструкција, свака "изградња" је привид напретка, док је испод површине – трулеж. Распад!
И док ничу зграде, док се фонтане отварају, док се траке секу... здрава стабла – симбол поштења, способности, образовања – уклањају се да нико не би могао да види да она постоје. Јер здраво дрво у близини трулог – показало би разлику. Показало би истину. А истина је оно чега се овај режим највише плаши.
Овде видимо лажни симбол стабилности, који сваког дана прети да се уруши од сопствене трулежи. Али још стоји. Јер су га премазали фарбом. Јер желе да верујемо да је све у реду. И баш као што пролазници у Чачку свакодневно гледају то дрво, а да ништа лоше не примећују, тако и грађани Србије гледају трули режим који опстаје захваљујући шминки, пропаганди и страху. Труо и опасан, али још је ту и раширио се у све поре овог друштва.
Зато је на нама да не будемо само пролазници у својој земљи, градовима и улицама. Да не окрећемо главу од криминала и неправде. Реците ми: колико још треба да гледамо тај трулеж? Колико још да пролазимо поред њега и правимо се да не видимо његов сигуран пут ка самоуништењу?
Дрво неће само оздравити, као ни систем. Али хоће – када сви заједно одлучимо да га излечимо и од њега створимо ново дрво. Здраво. Снажно. За све нас и оне који долазе после нас. За друштво које заслужује да дише!
Говор који је Филип Вукадиновић одржао током студентског протеста ,,Задњи воз за Чачак'' 20.5.2025.
