Чачак - Град мурала без подршке градске власти
Приближавајући се крају године у којој је прослављена деценија постојања ,,Дана урбане културе" (ДУК) у могућности смо да се осврнемо на све што су организатори овог фестивала постигли, као и на оно што су желели, али су били спречени. Упркос прикладном обележавању десетогодишњице крајем јуна у Београду, као и промоције изванредне монографије посвећене фестивалу одржане у чачанском Културном центру са пратећом изложбом која траје до половине јануара, тешко је не приметити да ДУК ове јубиларне године није добио подршку града. Уосталом, овако нешто не треба да нас чуди у години у којој је град укинуо финансирање многим културним манифестацијама.
Кроз разговор са Страхињом Бабићем, директором ДУК-а, сазнали смо да је однос града према овој манифестацији варирао из године у годину, те да је често изостајао. Првих година од града нису добили ништа, већ је фестивал вођен ентузијазмом организатора и волонтера, као и ,,обијањем прагова" приватних спонзора. Одређена материјална подршка стиже тек 2017–2018. године, мада је она била симболична и знатно мања од подршке коју су добијале друге манифестације мањег формата.
Значајна подршка стиже тек 2023. године, када Чачак постаје престоница културе. Тај период оптимизма (пренет у одређеној мери и на 2024. годину) није донео само материјалну подршку, већ и прегршт обећања – ДУК ће постати манифестација од значаја за град, а у изгледу је било и оснивање ,,Омладинског културног центра". У нади да су добили потребну залеђину, организатори су били у прилици да реорганизују фестивал, првенствено пратећи нове трендове светског мурализма. То је била прилика и за ново поглавље у музичком делу фестивала, формирањем УЗЛЕТ-а који је имао потенцијала да постане музички догађај од регионалног значаја.
Међутим, ослањање на напредњачка обећања је као градња у живом блату. Након помпе „Чачанске родне“ испоставило се да су многа обећања остала обична празна прича. ДУК није постао манифестација од значаја за град, а Чачак није добио Омладински културни центар, иако се говоракало о потенцијалном простору. Након протестне године која је иза нас, можемо претпоставити да међу припадницима власти постоји страх од сваког простора и манифестације где се окупља велики број младих људи.
Наравно, након „Чачанске родне“ изостала је и материјална подршка, мада она није била кључна. Страхиња је у шали приметио да су сада „на добро познатом терену“, поново се ослањајући на сопствене снаге као што су то чинили првих година фестивала. Али главни проблем није недостатак средстава из градског буџета, већ недостатак системске подршке градских институција. Током 2023. и 2024. године надали су се да је технички део фестивала у виду дозвола, простора, инсталација итд. решен уз помоћ града. Међутим, у покушају да организују овогодишњи фестивал наишли су на прави кафкијански бирократски пакао. Поједини градски званичници, као што је тадашњи помоћник градоначелника за друштвена питања Мирослав Петковић, им се једноставно нису више јављали на телефон, а они који су се јавили су одговорност пребацивали на друге градске институције стварајући зачарани круг игнорисања. Најбизарнији пример је одбијање градских званичника да им уступе Скејт парк, иако је сам парк изграђен управо пожртвованим напорима људи окупљених око ДУК-а.
Одбијање града да пружи основну инфраструктурну подршку одразило се и на привлачење спонзора. Иако су озбиљне фирме као што су А1 и Хајнекен препознале потенцијал ДУК-а и УЗЛЕТ-а па су ранијих година одлучиле да пруже подршку, овог пута нису могли да привуку средства спонзора због недостатка подршке градске управе. Други проблем је дугорочно планирање фестивала. Озбиљност са којом организатори ДУК-а приступају је очигледно нешто на шта напредњаци нису навикли. У својој закулисној и необавезној „лако ћемо“ политици која се води „од данас до сутра“ (или од године до године) немају разумевања за чињеницу да је сваки ДУК фестивал прецизно и мукотрпно планиран догађај, те да је потребно по седам или осам месеци да би се унапред контактирали уметници који ће сликати мурале, испланирао њихов долазак, обезбедили услови рада и, што је вероватно најбитније – осмислио концепт по коме ће се украшавати зидови нашег града. Због немогућности града да испрати овакву озбиљну организацију, ове јубиларне године је многим уметницима отказан долазак. Тачније свима из иностранства, осим уметницима из Перуа (јер је пут букиран унапред) који су наше улице обогатили муралима занимљивог и разиграног споја јужноамеричких и српских етнографских мотива посматраних кроз призму магичног реализма, као и уметници из Пољске НеSpoon, за коју су финансије обезбеђене од Пољског института у Београду.
Десет година преданог рада и више од 130 мурала је свакако нешто што оставља дугорочан и тешко избрисив траг. Али каква је будућност ДУК-а и чачанског мурализма? Ове године су успели да прославе јубилеј, иако у скраћеном формату, али су ти напори истрошили материјалне резерве. Због тога је наредна година упитна, али упркос лошем стању Страхиња и остали организатори ДУК-а су оптимистични. Традицију ће наставити како год могу и у било ком обиму. Поменути повратак на „добро познати терен“ подразумева јаку подршку заједнице у којој стварају, суграђана организованих у мрежу волонтера, спонзора и донатора. Кроз све ове године чини се да су успели да преобрате и малобројне критичаре који су се јављали на самом почетку. Било да им износе послужење док сликају мурале, позивају да се осликају и улепшају оронуле фасаде или пружају материјалну подршку кроз crowdfunding, однос са заједницом је одличан, што може бити једина нада за ДУК. Са друге стране, за разлику од наше државе у којој подршка зависи од политичке сервилности, друге државе су спремне да подрже своје уметнике који би дошли на ДУК наредних година, тако да мања средства могу доћи из иностранства. Током претходних година уметнички директор ДУК-а, сликар Вук Ђурић, развио је значајне контакте у уметничком свету, међу којима су и контакти са јапанским уметницима, мада звучи трагично што је Јапан склон да помогне неку манифестацију у Чачку пре него што то учини чачанска власт.
Остаје да се види да ли ћемо као заједница успети да вратимо барем делић онога што су нам људи окупљени око ДУК-а пружили, као и то да ли ће локални напредњаци успети у свом науму да угуше сваку искру бунтовништва и креативности.
