Осврт на прОсвету
Почетак школске 2024/25. године није наговештавао проблеме, мада је међу просветним радницима нарастало незадовољство због неодговорног односа режима према једној од најважнијих професија сваке озбиљне државе. Масакр у основној школи, насиље над професорима, плате испод републичког просека, оптерећење беспотребном администрацијом, страначко запошљавање, посебан колективни уговор - само су неки од проблема који су изазивали револт. Побуна је кренула тихо са једнодневним обуставама наставе током септембра и октобра, све до судбоносног новембра.
Било је јасно ко мора први стати уз студенте. Они који су тим младим људима предавали у средњим и основним школама. Они који су их учили да није нормално ћутати на неправду и злочин. Просвета је прва стала уз своју децу и поручила - студентски захтеви су и наши захтеви. Истина, брзо су настале поделе. Многи поучени ранијим искуствима сматрали су да није паметно обустављати наставу јер такав вид борбе у прошлости није давао резултате. Добар део школа у Србији просто је гурнуо главу у песак.
Чачак је са друге стране морао бити - Чачак. На првом протесту испред Гимназије, са великим бројем транспарената, чачанска просвета је макар на кратко дисала као једно. Реаговали смо емотивно, без много размишљања јер када је реч о подршци младима, интелигенцији, истини и правди, зар треба превише размишљати? Зар треба прорачунавати и бити опрезан? Стигла је подршка са свих страна, а посебно од родитеља. Сви су нам пожелели успех, а ми њима да нам се придруже. Мислили смо ускоро ће стати сви и све. Свима ће бити јасно да је штрајк и других сектора, на шта су студенти и позивали, најбржи начин да се режим баци на колена и натера на уступке.
Нисмо били наивни, како поједини кажу, водили смо се емоцијом и разумом, а други су прорачунавали. Прихватили су ,,сићу” коју им је власт понудила. Просветни синдикати су показали, оно што су запослени у просвети одавно знали, да је режим тај који над њима има апсолутну контролу. Од највећег синдиката, у чијем стварању је учествовао легендарни чачански професор филозофије Драган Матијевић, остала је само љуштура. Синдикат образовања Чачак (СОЧ) је покушавао, и сам дубоко подељен, да се огради од скандалозних потеза УНИЈЕ и води самосталну политику. Јединство СОЧ-а учвршћено је после напада батинаша на породицу вероучитеља Ђорђа, сина већ поменутог професора Матијевића, али нажалост не трајно.
Након прве ,,нуле” на банковном рачуну, просветни радници Чачка су и даље стоички бранили своје ставове. Осећали су се поносно и истрајавали убеђени у исправност своје борбе. Након ,,крњег” другог дела плате, који није био довољан ни за једну набавку у продавници, почели су да се чују први гласови незадовољства, али не због ,,кромпира”, како је то ,,ненадлежни” подругљиво назвао, већ због пасивности других сектора. Прикупљан је новац од стране разних фондација, али то није оно што нам је било потребно. Желели смо генерални штрајк!
Поделе и сукоби у колективима постали су свакодневна појава. Један по један град излазио је из обуставе. Ужице, Зрењанин, Панчево. Чачак и Београд међу последњима су попустили. Борба је трајала месецима, а подршка је, осим тапшања по рамену и нешто новца од фондација, била симболична. Матуранти су блокирали школе до невероватних граница. На крају, многи од њих су годину завршили полагањем разредних испита.
Још у јулу 2025. године појединим професорима је саопштено да им уговори неће бити продужени. Разлози за то су недовољно јасни. Синдикати су остали неми. За министра просвете постављен је човек упитне биографије, проблематичног карактера и неприкладних манира. У стилу једног дахије покреће ,,сечу” директора и непослушних професора. Постављају се директори подобни властима, укаљаних биографија, слика и прилика СНС методологије запошљавања. Родитељи и деца стају у заштиту својих професора, али синдикати и колеге широм Србије остају без конкретне реакције.
У ОШ ,,Филип Филиповић'' у Чачку за директора Наставничко веће одабрало је убедљивом већином омиљеног колегу и професора, али за в. д. директора постављен је кандидат са два гласа и чланском картом једне странке. Нешто другачије се одиграло у Машинској школи, али са истим резултатом. Професор изабран од стране Наставничког већа није потврђен од стране министра. У ОШ ,,Ђенерал Марко Ђ. Катанић'' у Бресници за в. д. директора постављен је наставник, који је био члан СОЧ-а годинама. У Гласу западне Србије нахваљен је пар дана пре избора, па је постало јасно колико је био искрен у свом деловању. У Чачку није било масовних отпуштања професора, али јесте забележено више случајева где није најјасније зашто им није продужен уговор. Оно што је проблематично, делује да је посреди сукоб личне природе између директора и појединаца, а не последица обуставе наставе и подршке студентима. Жалосно је што су неке колеге јавно ,,прозване'', уз срамне оптужбе и инсинуације. Без обзира на којој страни су били током претходне године, апсолутно нико од њих није заслужио линч у таблоидима и на мрежама.
Уз све негативне појаве, чачанска просвета је показала кичму и зубе, више него друге професије. Директори су током обуставе углавном били коректни према запосленима, а неки од њих су излазили на протесте. Поделе јесу постојале, али нормално је да постоје различити ставови и мишљења. Није нормално изношење ,,прљавог веша'' у медије, само зато што нам неко лично смета. Није нормално да наставница стане у двориште ОШ ,,Милица Павловић'' како би снимила страначки спот. Није нормално да се на место директора постављају људи чија је једина препорука страначка књижица или похвала локалног таблоида. Срамно је што судство и полиција и даље ћуте о нападу батинаша на породицу вероучитеља Ђорђа Матијевића.
После свега, живимо и радимо у ненормалним условима. Колеге, ви који сте били у обустави, свака част за борбу, свака част за жртву, ,,капа доле'' за образ и кичму. Није било узалудно, тек ће се видети резултати. Урадили сте исправну ствар и били сте на страни правде, добра и младости. Сачували сте достојанство професије, која је некада била међу најугледнијим. Од студената и нас је доста засад, а кад и други ураде макар део онога што ми већ јесмо, биће све готово и опет ћемо живети и радити у складу са законима и људским начелима. До тада, главу горе и нове нараштаје образујте у слободарском духу јер систем заснован на страху и насиљу може се одржати само одређено време. Студенти су бацили семе, просветни радници су залили, време је да остали обаве жетву. Ми ћемо помоћи и наставити борбу, када се за то створи прилика. Нећемо одустати, зарад бивших и садашњих ученика, оних који су остали без посла, оних којима је учињена неправда, и на крају, због нас самих.
Ђорђе Јеремић, проф. историје
