SLAPP тужбе - вербални деликт по други пут међу Србима
Крајем јануара Група грађана Покретач из Чачка је организовала пројекцију филма „Шамарање у име народа” ауторке Јелене Зорић, пружајући прилику широј публици да се упозна са застрашујућом појавом SLAPP тужби. Наравно, ако већ нису имали несрећу да се упознају са овим тужбама на тежи начин, јер ако смо нешто могли да научимо из филма, онда је то да нико није имун на ово најновије оружје из богатог арсенала за гашење сваке критике власти. Након филма организована је трибина на којој су учествовали Јелена Зорић (новинарка), Ана Милосављевић (новинарка) и Марко Марјановић (активиста), а потом и разговор са окупљеним грађанима. Упркос општем оптимистичном тону у коме је прошла трибина, тешко је било занемарити горчину која остаје након упознавања са судбином актера филма Шамарање у име народа.
SLAPP тужбе (стратешке тужбе против учешћа јавности) представљају покушај да се одређени критичари одврате од својих акција затрпавањем тужбама. Полазећи од претпоставке да новинари и активисти немају времена и новца за бескрајно парничење, моћници рачунају да је то најлакши начин да некоме запуше уста. Није толико битно да ли саме тужбе имају чињеничног основа, па ни то да ли ће тужени победити или изгубити на суду, једино је битно да оптужени губе време и новац на судске поступке. Због тога ово представља један суптилнији, мада ништа мање делотворнији, вид цензуре наспрам огољене силе. Уосталом, у изразито материјалистичком свету у коме живимо, ударац по средствима за живот више штети од ударца шамаром. Поред тога, овакав вид цензуре је пријемчив онима који желе уједно да гуше критички глас и да одрже привид слободе говора.
Зато је чудно што је напредњацима требало толико времена да се досете SLAPP тужби. Можда су им до 2021. године уцене и претње биле довољне за обуздавање противника, а можда нису ажурно пратили нове облике цензуре. Учење и самоунапређење им никада није била јача страна. Шта год да је у питању, једном када су се досетили на своје критичаре су насрнули свом силом правосудног система. Поред новинара, који су тако нешто могли да очекују због природе свог посла, филм нам открива читаву плејаду обичних људи од Фрушке горе, преко Кладова, па до Новог Пазара који су се нашли на удару моћног државног апарата. Разлози понекад делују банално, што ове тужбе чини страшнијим, јер се након гледања филма стиче утисак да сваки правдољубив грађанин ове земље може бити жртва нечијег хира. Међу кажњаванима су они који су се бавили проблемима одношења смећа, заштите природне средине, нелегалне сече стабала, као и малверзацијама током пандемије корона вируса. Можда је најбољи показатељ прелаза са огољене силе на цензуру посредством суда случај Групе грађана „Не дамо Старицу“ чији су активисти прво злостављани и шамарани од стране полиције, да би након тога власт прешла на затрпавање активиста тужбама. На жалост, неки од саговорника су након свих притисака одустали од активизма, што је разумљиво, иако има оних који упорно настављају са борбом, одлучни да правду траже чак и пред Међународним судом. Међутим, након филма остаје утисак да је у питању системски проблем који се може решити заједничком борбом против тренутне власти, а не појединачним акцијама.
Сличне злоупотребе правосуђа смо већ имали прилике да видимо, првенствено у озлоглашеном члану 133. кривичног закона СФРЈ, колоквијалног назива „вербални деликт“. Од сулудих оптужница, као што је покушај осуде раних сатиричних радова Ферал трибјуна, до озбиљних као што је тзв. процес шесторици или суђење песнику Гојку Ђогу, овај закон је представљао дугачку батину која је досезала до свих делова друштва. Али док је тада постојала шанса да се оптужени одбрани пред судом и настави са животом, искуства из иностранства нас уче да су SLAPP тужбе много жилавији противник. Поред тога што институције дозвољавају беспрекидно и неометано засипање тужбама, дешава се и да SLAPP прерасте у огољено насиље. Тако је малтешка новинарка Дафне Каруана Галиција током разоткривања корупције у врху власти „зарадила“ 38 тужби, али када је то није зауставило убијена је постављањем експлозива под њен аутомобил. Да ли ће власт у Србији пратити и овај светски тренд, као што је то чинила са SLAPP тужбама, остаје да се види.
Аутор текста: Марко Ћурчић
