Због лошег управљања водосистемом Србија баци 50 одсто воде
Сва људска бића вођена су основним потребама, како је својевремено истицао психолог Абрахам Маслов, а најзначајнија међу њима је сигурно потреба за водом. Због тога је вода, као окосница живота на земљи, део универзалних људских права која су загарантована резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација. На жалост, драстичне климатске промене доводе у питање чак и ове основне потребе, чинећи сваку резолуцију мртвим словом на папиру, па смо само током ове године били сведоци драстичних суша и различитих рестрикција у водоснабдевању.
Након квара на систему Рзав у мају поједини делови Чачка су поново без воде, а надлежни не нуде никаква решења осим изговора да су рестрикције резултат суше. Са друге стране, становници Горњег Милановца и ове, као и претходних година, суочавају се са дванаесточасовним рестрикцијама током тропсикх врућина.
Предизборна кампања владајуће странке за нерасписане изборе је у јеку, али се чини да напредњаци предвођени председником Србије Александром Вучићем обећавају све осим решења овог системског проблема. Током једне од најтоплијих година, у којој смо распети између пожара и рекордно ниских водостаја, представници власти обећавају роботе, стадионе и фабрике дронова и осталог наоружања.
Проблем није толико безазлен каквим га представљају челници владајуће странке, на шта је указала новинарка Александра Ненадовић у свом чланку "Док суша пали континент, Србија баци и 50 одсто воде због лошег управљања системом" за Нову економију.
„На систему се дешавају кварови јер је превелико оптерећење и сам систем је пуштен у рад 1991. године и од тада се није улагало у исти. Пројекти попут брана не могу се изградити преко ноћи и овим темпом којим се гради сигурно неће бити готова још најмање пет или шест година. Поставља се питање да ли ће држава проблеме решавати новим кредитима јер је очигледно да се раније није улагало, па новца вероватно нема или улагање у водовод није било приоритет. Јасно је да је систем стар и да се у међувремену није одржавао, што је довело до тренутног лошег стања“, изјавио је за Нову економију проф. др Александар Ђукић истакнути хидротехнички инжењер, професор и дугогодишњи истраживач на Грађевинском факултету Универзитета у Београду. Он наглашава важност основних потреба у односу на инфраструктурне пројекте.
Пола пијемо, пола бацамо
Жаклина Живковић из иницијативе „Право на воду“ за Нову Економију наводи фрапантан податак да се у Србији баци 50 одсто воде због лошег стања система. Она истиче неопходност озбиљних улагања у инфраструктуру и хидрогеологију, јер је „воде све мање, а она се користи за пољопривреду, енергетику и индустрију, што ствара притисак на ресурсе“.
„Према подацима Уједињених нација, четвртина становништва Србије има проблем са пијаћом водом, односно повремено или стално нема приступ води. Приступ пијаћој води је људско право. УН траже да се сваком становнику гарантује око 40 литара воде дневно за пиће, кување и купање. Препорука је да та основна количина буде бесплатна, јер приступ води не сме зависити од имовинског стања појединца. Систем снабдевања у одређеним регионима замишљен је још 70-их година кроз велике акумулације, али је данас тешко одржавати њихов еколошки статус.
Постоје критике на рачун локалних самоуправа и управљања акумулацијама. Стручњаци предлажу прелазак на коришћење локалних изворишта подземних вода, којих већина општина има довољно, али се та политика често занемарује.
На језеру Гружа на пример, (на територији општине Кнић), имамо апсурд да се по води возе јахте, док општина Кнић нема интерес да штити језеро јер га не користи за пиће, већ за туризам.
Угрожено 300.000 људи
Током лета 2025. иницијативи „Право на воду“ пријављени су проблеми на чак 108 локација широм Србије – од пресушених бунара и недостатка воде до кварова на мрежи и проблема са квалитетом воде. Важно је нагласити да то није званична државна статистика, већ евиденција пријава грађана, али њен обим јасно показује да не говоримо о неколико изолованих случајева, објашњава нам Огњан Пантић из Београдске отворене школе (БОШ).
Оно што видимо током 2026. године додатно потврђује тај образац. У мају је због два узастопна квара на регионалном систему „Рзав“ без редовног водоснабдевања остало готово 250.000 корисника на подручју Чачка, Ариља, Лучана и Горњег Милановца, а у Чачку и Горњем Милановцу проглашена је ванредна ситуација. Само неколико месеци касније, у августу, због поновног погоршања стања на систему Рзав уведена су ограничења потрошње у Чачку, док су у Горњем Милановцу грађани остајали без воде по 12 сати. Рестрикције су почетком августа уведене и у више села ариљске општине. Према подацима НВО сектора ово је утицало на 300.000 наших суграђана.
Проблем је што са свим прилагођавањем каснимо. Држава јесте 2023. усвојила Програм прилагођавања на измењене климатске услове за период до 2030. године, али мониторинг јавних политика показује шири проблем: између усвајања стратешких докумената и њихове стварне примене и даље постоји велики јаз. Коалиција 27, која окупља организације које се баве проблематиком заштите животне средине, у свом последњем „Извештају из сенке“ оцењује да Србија и даље нема функционалан систем климатске политике и да имплементација постојећег оквира озбиљно касни, каже Пантић. И мониторинг Зелене агенде за Западни Балкан указује на неуједначен напредак у региону, због чега је ревидирани Акциони план Зелене агенде за период 2025–2030. додатно усмерен на мерљиве резултате и јачање климатске отпорности, а усвојена је и посебна регионална Мапа пута за климатску адаптацију.
„Истовремено каснимо и са инфраструктуром која би требало да повећа сигурност водоснабдевања. Највидљивији пример је систем Рзав и акумулација Сврачково, која треба да повећа поузданост регионалног водоснабдевања, док грађани општина које зависе од тог система из године у годину имају проблеме. Сврачково добро показује колико је питање прилагођавања климатским променама сложено. Потребно је повећавати сигурност водоснабдевања у условима све чешћих суша, али одговор не може аутоматски бити реализација инфраструктурних пројеката планираних пре више деценија без поновног сагледавања њихових утицаја. У случају Сврачкова еколошке организације упозоравају да би акумулација имала озбиљан утицај на изузетно вредан екосистем Великог Рзава, који је у међувремену добио статус заштићеног подручја, и траже да се размотре алтернативе – од смањења губитака и јачања постојећих система до других извора снабдевања“, наглашава Пантић.
Оно што провејава цео разговор са нашим саговорницима је страх, али не од мањка улагања или више потенцијалних несташица. С обзиром да је цена коју грађани у Србији плаћају за утрошњу воде ниска, тек је почела да се увећава последњих година, објашњавају професори факултета, они мисле да има места да се кроз цене услуге побољша и цео систем, па самим тим и услуга. Страх је наиме везан за оно што су већ у Србији гласачи видели да се дешава уназад деценијама, да се јавна предузећа отерају у банкрот или постану непрофитабилна, систем се приватизује и потом приватна компанија преузме снабдевање. Поједини извори воде су ионако већ дати у закуп страним компанијама. Осим што се намерно арче природни ресурси у циљу окоришћења приватних лица или компанија, Србија је чувена по одсуству улагања у пољопривреду и сектор хране, као и намерном негирању проблема загађења ваздуха и воде, наводи се у чланку на порталу Нова економија.
Извор: ММЋ/Нова економија
