Predstava Bogojavljenje- kad Bogu zvoni telefon
U ponedeljak 18. marta nastavljena je serija predstava koje se održavaju u sklopu manifestacije Disovo proleće, a koje je Čačanima poklonila Mocart fondacija. Rađena po motivima poezije i esejistike Matije Bećkovića („Bogojavljenje“, „Nož“, „Ovo i ono“ i „O budalama“) dopunjena originalnim tekstom i dijalozima, u pitanju je prava dramska bajka koja pred gledaoca postavlja hipotetičku situaciju Božijeg ukazanja.
Iako premisa može zvučati kao uvod u jednu toplu i bogobojažljivu priču, dramsko delo odlazi u suprotnom pravcu, sprovodeći nas na satiričan, a na trenutke i ciničan način, kroz svet u kome živimo. Svet ispunjen zavidnim, besnim i pokvarenim ljudima.
Dramski postupak izmešta Boga u publiku, iako je njegovo (ne)učešće najbolje opisano replikom koja se ponavlja kao lajtmotiv predstave A Bog kao Bog, samo ćuti i gleda. Zbog toga se protagonisti nalaze u svojevrsnom egzistencijalističkom paklu, u kome ih nemirna savest i suočavanje sa drugima, kao u Sartrovim dramama, gura pokajanju.
Međutim, ovakav dramski postupak nije uzimao u obzir čačansku publiku, koja nije dorasla ulozi odsutnog i tihog Boga. Nekoliko puta tokom predstave sa različitih mesta u sali Kulturnog centra su zvonili telefoni, dok su zvuci poruka i notifikacija pratili celokupno izvođenje. Jedna gledateljka se požalila da se u nekom trenutku iza nje nije čulo samo zvono, već se neko javio i obavio telefonski razgovor, dajući pojmu Bogojavljenje sasvim drugačiji značaj.
Na žalost, ovo nije prvi put da publika nije ispoštovala glumce tokom predstave organizovane u okviru ovogodišnjeg Disovog proleća, o čemu je već pisao portal N2. Jedina uteha se nalazi u tome da su mnogi iz publike negodovali zbog nemarnosti sugrađana, pri čemu je jedna gledateljka prokomentarisala rezignirano Opet ćemo izaći u novinama. Takođe, nakon predstave se nekolicina gledalaca požalila zaposlenima Kulturnog centra, ali su im oni (sa punim pravom) odgovorili da nije u njihovoj moći i nadležnosti da pretresaju publiku i proveravaju ko je ugasio telefon. Uostalom, postoji nada da je ovakav vid medijske kritike dovoljno sredstvo za sprečavanje bezobzirnosti pojedinih članova publike.
Sa druge strane, glumačka postava koju su činili Svetozar Cvetković, Nebojša Milovanović i Milovan Filipović je pokazala značenje profesionalizma, koji su uz pomoć snažne i emotivne igre pomogli publici da se izgubi u predstavi. Posebnu pažnju privukao je završni solilokvijum Svetozara Cvetkovića, visokog emotivnog naboja kakav samo može da nosi žal roditelja za izgubljenim detetom. Ostavljen sa namerom za kraj, ovaj govor je pružio publici mogućnost da se za nemarnost pojedinaca glumcima iskupi višeminutnim ovacijama.
Autor teksta: M. M. Ćurčić
