Четврти април- дан студената и њихове борбе
Формализација празника, на жалост, доводи до тога да често обележавамо поједине датуме скоро механички, без размишљања о њиховом значају. Тако су у претходном периоду биле ретке прославе Дана студената које су узимале у обзир борбене корене овог празника. Међутим, то се променило претходне године када је прослава запала усред највећег студентског протеста који је Србија видела задњих деценија.
Протести студената и ђака у Србији постоје колико и сама Велика школа (касније Универзитет), међутим никада нису били толико бурни и крвави као у деценији која је претходила Другом светском рату. Између власти која је потпомогнута десничарским студентским организацијама и студената левичара често је долазило до правих оружаних сукоба. Уосталом, у холу београдског ЕТФ-а се још увек могу видети рупе од метака остале након што је подмладак Љотићевог „Збора“ запуцао на студенте који су демонстрирали на факултету 1939. године.
Покушај укидања и оно мало аутономије коју је Универзитет имао у Краљевини Југославији кулминирао је 1936. године када је власт одлучила да уведе Универзитетску полицију која би парирала револуционарном покрету међу студентима. Због тога су студенти организовали штрајк који је започео 3. априла и захватио све универзитетске центре у Краљевини– Љубљану, Загреб, Београд, Скопље и Суботицу.
Већ наредног дана власт је послала своје лојалисте окупљене у подмлатку ОРЈУНЕ (Организација југословенских националиста) који су покушали силом да отерају студенте у штрајку. Један од орјунаша, Слободан Недељковић, том приликом је испред Медицинског факултета ножем насрнуо на групу студената, усмртивши студента Жарка Мариновића који је у покушају одбране другова задобио више удараца ножем у леђа. Теже је повређено још двоје студената.
На суђењу Недељковића су заступали Димитрије Љотић и Милан Марјановић, али упркос томе изнета је слаба одбрана. Како тадашња штампа наводи, окривљени Недељковић је говорио нервозно и неповезано, а бранитељи Љотић и Марјановић се првих дана нису појављивали у судници. Иако се чинило да је у питању јасан и једноставан случај, Недељковић је добио само пет година због убиства једног и наношења тешких повреда другој двојици студената. Могуће да је на блажу казну утицао Недељковићев отац, пензионисани пуковник, који је и током суђења имао повлашћени положај јер је седео у новинарској ложи, а не са осталом публиком међу којима су биле породице оштећених.
Упркос томе тзв. априлски штрајк је био успешан јер је спречио увођење Универзитетске полиције и довео до смене ректора Владимира Ћоровића, доводећи на његово место знатно умеренијег Драгослава Јовановића. Настрадали Жарко Мариновић постао је херој, а четврти април обележје борбе и жртве коју је поднео. Од 1936. па до 1945. године овај празник је прослављан илегално, пре рата често уз бурне демонстрације, да би након 1945. године постао званичан празник каквим се данас слави.
У међувремену није било генерације студената која није имала свој, мањи или већи, протест. Пре сада већ познате 1968. године, у Београду смо имали велики протест студената и грађана због убиства Патриса Лумумбе 1961. године, када долази до озбиљних сукоба са полицијом. Студентски протести су били редовна појава током ’90их година, док су ране двехиљадите биле обележене честим протестима због високих трошкова студирања. Међутим, студентски протести током претходне године прете да засене већину пређашњих протеста својим континуираним трајањем и насиљем које се употребљава против студената.
Величину и јачину сваког протеста првенствено одређује јачина реакције власти. Формула је једноставна– свако насиље од стране власти лакше мобилише велики број правдољубивих људи. Због тога не треба да чуди што студентски протести још истрајавају, када се узме у обзир широк спектар репресивних мера којима су студенти задњих годину и по дана изложени. Подсетимо се да је управо због насиља над студентима ФДУ-а покренута блокада факултета. На жалост, након тог напада уследио је дуг период хапшења, претњи, пребијања и полицијске бруталности. Од напредњачких фалангиста који ломе девојкама вилице или газе аутомобилима мирне демонстранте на улици, до полиције која бесомучно туче свакога ко им падне под пендрек (као што смо имали прилике да видимо у Ваљеву), студенти су увек били у првим редовима и трпели главни удар напредњачких насилника.
Након огољеног насиља, на ред је дошло и институционално насиље, пошто су се напредњаци одлучили за координисан напад режимских медија, судства и полиције на Филозофски факултет и Универзитет у Београду. Вероватно под претпоставком да студентски покрет јењава, помислили су да ће лако моћи да направе чистку на Универзитету и укину аутономију која је, чак и крвљу, брањена претходних деведесет година. Уосталом, у претходном веку један од највећих напада на Универзитет се догодио током владавине коалиције СПС-СРС-ЈУЛ доношењем Закона о универзитету 1998. године. Радикали су опет ту (и формални окупљени око Шешеља и неформални окупљени око Вучића) те је само било питање времена када ће прибећи старим триковима. Слабу утеху можемо наћи у томе што се још увек нису досетили Универзитетске полиције против које су се студенти борили пре тачно деведесет година, иако претње министра просвете и представника власти неодољиво подсећају на то.
Међутим, како су претходних дана истицали поједини професори Универзитета у Београду, власт се и овога пута преиграла. Већ током фарсичног упада Кричкових послушника из УКП-а у Ректорат, дошло је до окупљања великог броја студената и грађана. Број је само растао након насилног покушаја разбијања демонстрација од стране полиције испред Ректората и Народног позоришта.
Тако се догодило да и ове године, као и прошле, студенте прослава четвртог априла затиче у јеку борбе за праведније друштво и слободан Универзитет унутар тог друштва. Након годину и по дана различитих облика протеста, студенти ће празник дочекати спремно и прикладно борбено, акцијама и демонстрацијама у Београду. Нама остаје да прекинемо са механичким обележавањем различитих празника и прави смисао четвртог априла пронађемо у борби против уништавања сваке значајне иснтутуције у овој земљи, почев од Универзитета.
Аутор текста: Марко М. Ћурчић
