Чачани одали пошту новосадским жртвама

Упркос суморном и кишном новембарском дану, неколико стотина Чачана је данас обележило две године од злочина у Новом Саду.

Тог 1. новембра 2024. године под тонама бетона, погинули су Сара Фирић (6), Валентина Фирић (10) и Ђорђе Фирић (53) из Ковиља, затим Милица Адамовић (6), Сања Ћирић Арбутина (35) и Милева Карановић (76), све из Каћа. Погинули су и Немања Комар (17) из Степановићева, Милош Милосављевић (21) из Книћанина, Стефан Хрка (27) из Београда, Анђела Руман (20) из Старе Пазове, Горанка Раца (58) из Новог Сада, Ђуро Швоња (77) из Степановићева, Вукашин Раковић (69) из Буковца и држављанин Северне Македоније Васко Саздовски (46). Ања Радоњић (24) из Параћина преминула је од последица тешких повреда у болници 17. новембра 2024. године, а Вукашин Црнчевић (18) из Змајева 21. марта 2025. године. Теодора Мартинко је са тешким повредама преживела ту несрећу.

Пре почетка шеснаестоминутног помена прочитан је говор, а након тога су прочитана имена жртава. Говор Филипа Вукадиновића преносимо у целости:

Данас смо овде да се сетимо шеснаест људи чији су животи угашени 1. новембра 2024. године, када се срушила надстрешница на железничкој станици у Новом Саду.

Шеснаест људи који су тог јутра имали своје планове, своје снове, своје породице и људе који су их чекали. Шеснаест живота који су заувек прекинути. Шеснаест празнина које ништа не може да попуни.

Из бола и осећаја неправде родио се студентски протест, којем су се убрзо придружили и грађани широм Србије, грађани који су у студентском покрету препознали наду и прилику да се супротставе неправди, подигну глас и покажу да ћутање више није опција.

Уследиле су две године достојанствене борбе и непоколебљиве истрајности. Небројено сати проведених на улицама, више стотина километара пређених пешице и више од хиљаду километара бициклима, све време праћени су медијским и физичким притисцима, насиљем и покушајима режима да се истина заташка. Али од борбе за истином до данашњег дана нико није одустао.

Јер ова борба никада није била само борба против једног режима. Она је борба за друштво у којем се трагедије попут надстрешнице не понављају, у којем се за изгубљене животе одговара и у којем нико није изнад закона

Зато данас не смемо да заборавимо зашто смо почели. Не смемо да заборавимо имена, лица и животе оних којих више нема. Не смемо да дозволимо да њихово страдање постане само датум у календару или успомена која временом бледи.

Они су уснули да бисмо се ми пробудили.

На нама је да останемо будни. Да чувамо једни друге, да не одустанемо од истине и правде и да наставимо да градимо друштво достојно њихове успомене.

Нека им је вечна слава.