Пут у Дамаск напредњачких медија
Чини се да искрени конвертити постоје само у Библији, као фарисеј Савле који је на путу до Дамаска доживео изненадно преобраћење и постао апостол Павле. Код других је најчешће у питању нагло преобраћење из страха или зарад личног интереса. Једноставније речено– док се Савле преобратио након што је видео Бога и божанску истину, остали се преобраћују у паничној нади да неће „видети свога Бога“.
Тако су многи медији, локални и републички, 25. октобра заспали са насловницама о блокадерима, плаћеницима, шачици згубидана и протестима од пар десетина учесника, а сутрадан осванули са насловницама о паметним студентима, масовном слављу и тријумфалној победи. Чак је и главни напредњачки пропагандиста и медијски тајкун Драган Ј. Вучићевић покушао парафразу познате нирнбершке одбране, истичући да је само радио свој посао и да никада није пренео лаж, иако је Информер један од медија са највећим бројем тужби због ширења лажних вести.
Они који су након победе Студентске листе почели да зову коментаторе и аналитичаре које нису звали више од деценије као да су учили из одлично познатог примера деветнаестовековних француских новина Le Moniteur universel које су служиле сваком режиму од револуционарног, преко царског и краљевског, па назад до републичког и поново царског. Када је Наполеон побегао са Елбе и искрцао се на француску обалу, ударна вест је била „Корзиканско чудовиште је побегло из свог прогонства“. Како се приближавао Паризу наслови су били све блажи и блажи, Наполеон је од тиранина и зликовца постајао генерал и владар, да би на крају када је поново преузео власт на насловници освануло „Његово царско височанство се сутра очекује у свом верном Паризу“.
Многе телевизије, као што су Курир ТВ и Прва ТВ, али и медији под контролом Телекома узалудо покушавају да оперу своју улогу у напредњачкој пропагандној машини у нади да ће преко конкурса још увек имати приступ државној каси. О конкурсима као награди лојалнима је већ писано, а то је препознато као значајан проблем и у програму Студентске листе. Ту је и оправдана стрепња појединих од губитка националне фреквенције, али не због неког умишљеног „револуционарног терора“, већ због тога што програмски не испуњавају потребне услове за емитовање. Како су ту дозволу иначе добили ће, надамо се, бити део посебне истраге.
Са друге стране, РТС не брине о конкурсном финансирању, али су челници јавног сервиса очигледно забринути за своја радна места. Иако је директорка поднела оставку, а нови в.д. директора сменио групу уредника, неколико неформалних група упозорава да је и ново руководство повезано са непрофесионалним радом РТС-а. Наравно, јавни сервис је потребан и не треба га одбацити због групе непрофесионалних новинара и уредника, нити је потребно да сада РТС постане већи поборник Студентске листе од самих студената. Представник СЛ Немања Каровић је у свом гостовању на овој телевизији истакао да није потребан „нови“ РТС који ће само да „промени плочу“, већ професионални јавни сервис који ради свој посао без обзира на то ко је на власти.
Далеко од тога да су медији једини пример конверзије и прелетања, мада су по својој природи најочигледнији и најизраженији, тако да овакве ствари можемо очекивати у свим друштвеним сферама. Термин „четврти сталеж“ како се назива јавност и медији као продужетак јавности јасно указује на њихов значај за демократско друштво. Остаје нада да ће представници Студентске листе, уз помоћ суграђана, успети да исуше ову таблоидну мочвару и створе услове за медије који неће служити једној страни, па ни студентској, већ јавном интересу.
Аутор: М. М. Ћурчић
