Човек пева после избора
"Ови избори ће имати рекордну излазност, али ће на следећим излазност бити 30 посто" поменуо је један комшија док смо чекали у реду за гласање и тиме указао на тенденцију да се након почетног налета еуфорије брзо разочарамо и западнемо у малодушност и апатију. Миодраг Б. Протић је својевремено писао о оптимизму након мајског преврата 1903. године који је убрзо прерастао у разочарање и огорченост. Незадовољан обимом и брзином промена, песимистичан је постао чак и Скерлић који је често другима пребацивао због таквог понашања. О догађајима из новије историје, као што је пети октобар 2000. године, не треба ни говорити. Са друге стране, разумљиво је да већина људи након свега жели да настави са својим животом без активног учешћа у политици, без тражења плена и у жељи за зраком, како је о певао Душан Васиљев.
Представници Студентске листе указали су на оно што многи знају – ово није крај борбе, па чак ни почетак краја и очекује нас мукотрпан и тежак посао. Парафразирајући Черчила знамо да су пред нама дани муке, зноја и суза, али не суза радосница које смо имали прилике да видимо у сатима након изборне победе, због чега ће тек бити потребна помоћ грађана. Неко ће се запитати шта заиста можемо да учинимо, али ако смо нешто показали након безмало две године борбе то је значај самоорганизовања, протеста, блокада, зборова и пленума.
Поред званичне политичке борбе која предстоји, кроз председничке и (надамо се) ванредне локалне изборе, очекује нас и она незванична коју напредњаци злокобно најављују. У сатима након што је члан СНС-а Александар Вучић, уместо председника те странке, признао пораз скептични суграђани су се питали шта се уствари ваља иза брега. Иако је то првобитно представљено као Вучићева „школа демократије“, напредњацима није дуго требало да почну да шире панику и да, у маниру познатог апсолутисте Луја XV, најављују потоп након Вучића. Након тога су кренуле отворене претње „самоорганизовањем“ напредњака у случају да РЕМ, са пуним правом, одузме националну фреквенцију такозваној телевизији Информер. Наравно, свима је јасно да њихово „самоорганизовање“ није ништа више од грубе злоупотребе још увек заробљених државних институција. Након кампање сејања страха, помињање сукоба се све чешће чује међу члановима разних напредњачких група на друштвеним мрежама. Можда звучи сулудо проливати крв за некога као што је Драган Ј. Вучићевић, али не треба заборавити да је у питању медијски тајкун који је државним новцем изградио значајну пропагандну империју, те да се многи неће устручавати и да убију како би ту империју сачували.
Други вид борбе је спречавање појаве разних опортуниста, спавача, прелетача и нових недопечених самодржаца. Како су студенти објавили већ су почели да им се јављају бивши и садашњи руководиоци као узбуњивачи, а међу њима има и бивших министара. О коме је тачно реч тешко је претпоставити, пошто смо владе мењали на сваких годину-две дана, а за министре су често постављани послушни и анонимни људи, чија је једина улога била да статирају пред камерама напредњачких медија.
Афоризам који говори о нама као једином народу који је уједно сменио и власт и опозицију је похвалан, али не у потпуности тачан. Постоји неколико историјских примера који говоре о потпуном краху партијског живота неке земље, а један од њих је пропаст прве италијанске републике 1994. године. Све је почело хапшењем нижег функционера италијанске социјалистичке партије (ПСИ) Марија Кијеза због корупције 1992. године. Марио – ушашвши у политику као и многи из интереса, а не из идеала – није желео да изиграва жртвеног јарца, због чега је тужилаштву раскринкао целокупан коруптивни систем у акцији која је остала позната као „мани пулите“ (чисте руке). За само две године све се срушило као кула од карата, а највеће италијанске политичке партије, од левице до деснице и свега између, престале су да постоје. Многи челници завршили су у затвору, а неки су чак извршили самоубиство. Међутим, у том политичком вакууму италијански народ је дозволио да простор заузму остаци претходног режима као што је Силвио Берлускони, који су створили популистички и коруптивни систем ништа бољи од претходног.
Историја је учитељица живота и за разлику од напредњака морамо се показати као добри ђаци који неће понављати туђе грешке. Без обзира на предстојеће муке, не смемо дозволити ни приуштити још једну пропуштену прилику.
Аутор: М. М. Ћурчић
