Док откуцава 1 до 12
Замислимо годину као бројчаник часовника, где сваких пет минута означава један месец. Тако постављене, ствари дају више него јасну слику: управо улазимо у последње минуте до описивања пуног круга, односно, целе године колико траје (мада званично непроглашено) ванредно стање у Србији. Првобитно смо намеравали да издвојимо по један највећи гаф режима за сваки од протеклих једанаест месеци. Нажалост, схватили смо да је конкуренција прејака, а догађаја превише, при чему готово на дневном нивоу настављају да се нижу ексцеси, увреде, провокације. Засипају нас невероватном брзином: често је поплава агресије, баналности и покушаја бесрамног поигравања са интелигенцијом грађана толико силовита да се једва успе испратити адекватном реакцијом. Због свега тога и упркос увервањима делузивне власти, стање у друштву није могуће смирити преко ноћи. Нема повратка на почетну тачку. Разлоге открива и површно прелетање „дневника увреда”, исписаног само од урушавања надстрешнице 1. новембра 2024.
Сад замислите да свакој од ставки које следе претходи јак ударац, као звук гонга или упозоравајући аларм.
Надстрешница пада. До данас: шеснаест погинулих и једна тешко осакаћена особа, истрага која није окончана, одговорност која није преузета, упорно заташкавање истине и пролонгирање процеса у недоглед.
Инцидент испред Факултета драмских уметности, када су батинаши напали студенте током мирног одавања поште настрадалима у Новом Саду. Ово ускоро постаје пракса.
Поред студената, блокадама се придружују средњошколци и просветни радници. Власт игнорише захтеве, јавни медијски сервис не извештава о све учесталијим и масовнијим протестима. У напредњачком наративу устаљују се термини обојена револуција, страни плаћеници и хрватски шпијуни. Александар Вучић најављује интернационални бестселер о искуству победе над набројаним државним непријатељима.
Насиље се интензивира: залетање колима на демонстранте, газење и ношење студената на хауби (за представнике власти каскадерска симулација) и пребијање бејзбол палицама од стране активиста СНС-а. Починиоци су помиловани или наводно непознати. Следи звучни топ, чије је постојање најпре негирано, а затим изокола потврђено, али случај такође потпуно занемарен. Таргетирање студената добија све бизарније облике, од објављивања пасоша на насловној страни режимских дневних новина, преко Кричковог злостављања студенткиње Николине Синђелић и њених колега, до јавне прозивке Павла Цицварића као потенцијалне мете за прво убиство на дотле мирним протестима и спровођења Богдана Јовичића на очеву сахрану са букагијама.
Притисци ове врсте шире се и ван студентске заједнице, на све који у било ком виду пружају отпор настојању режима да се ствари заташкају, а побуњени народ купи лажним обећањима и једнократним „пакетима помоћи”. Почињу уцене, претње, напади на појединце и њихове породице, демолирање локала у поседу грађана који подржавају студентске протесте...
Као одговор на колективно усвојен отисак црвене шаке, режим покушава да пласира (о самом себи изузетно речит) симбол средњег прста, исцртаван на фасадама школа и дељен на друштвеним мрежама преко профила чланова или присталица СНС-а.
У Чачку се јавност коначно ускомешала након напада на породицу Матијевић, првог већег иступа батинаша који током наредних месеци, између осталог, упадају у Уметничку галерију „Надежда Петровић” претећи директору и запосленима, прате, фотографишу и снимају учеснике протеста, сада већ спроводећи неконтролисану физичку силу према суграђанима. Иако је читавом граду познато ко су батинаши и њихови налогодавци, надлежни не реагују. Полиција и војска се све више стављају на страну једне партије и њених руководилаца.
Означивши почетак општег тренда 2.0, у Пионирском парку ниче режимски камп Ћациленд, појављују се „студенти који желе да уче”, власт више не крије нетрпељивост према академској заједници чије укидање са ликовањем најављује.
Почетком лета креће „чистка” у јавном сектору, којом су обухваћени најпре „нелојални” запослени под уговором на одређено време, а затим и сви на било који начин укључени у протесте и критички настројени према стању у држави. У циљу лакшег спровођења намере, за министра просвете проглашен је Дејан Вук Станковић. Истовремено уз смене директора и отпуштање наставника интензивира се запошљавање страначког кадра.
Укидају се средства за факултете, манифестације, па и читаве „непослушне” општине, а улаже у „митинге против блокада”, Војну параду, ЕКСПО, измишљене режимске фестивале. Све брже и панично отварају се или најављују пројекти без грађевинске и употребне дозволе.
Отривени су преговори директора „Јунајтед Груп”-а и Телекома са намером и благословом Александра Вучића да се ослабе независни медији. Народу је испоручена још једна доза бајки о смањеним маржама. Наставите/додајте по жељи!
После свега, питање је само једно:
Можете ли и желите ли да живите у оваквој свакодневници још годину дана?
Улазимо у месец када ће се навршити 25 година од 5. октобра. Уколико смо ишта научили на пропустима из прошлости, а нарочито ако заиста желимо да се изборимо за слободно, грађанско, праведно друштво, морамо показати да нисмо заборавили, још мање одустали. Наше време није бесконачно, нити су наши животи потрошна роба. Алтернатива борби више не постоји!
Задњи је час.
